Stišnjena šunka, kvadratura mozga i estetske grede

Pazario bih neki stan, razmišljam ja onako zanesen u svojoj nemaštini. Pazario bih nešto što nije preterano veliko, a da nije ni preterano malo, tik da mogu nešto da reknem kako imam na svoje cenjeno ime. Najviše bih voleo da to bude recimo neko prizemlje, da se ne pentram do ko zna kog sprata te imaginarne zgrade. U najgorem slučaju, nema veze koji je sprat, ali jedino ako ima lift. U stvari, u najgorem slučaju, nema veze koji je sprat i bez lifta, neću da budem cepidlaka. U stvari, mislim da bi bilo dobro zbog pogleda da to bude u potkrovlju, pa da gledam na neku planinu, ono skoro pa kao na “Samotnu planinu” iz Hobita. I možda je dobro da nema lift, taman da smršam dok se penjem do stana… Da, to bi bilo idealno. Dobro, rešio sam neke od dilema, znači potkrovlje, sa velikim pogledom na “Samotnu planinu”, ne veliko, ne malo… ili sa pogledom na neko jezero, sve jedno… ili na grad, onako sa visine… ili na komšijske zgrade, ako ništa drugo majku mu, pa valjda za moje imaginarne pare mogu barem toliko da tražim? Da, to je to… sve dok nije stišnjeno ko šunka…

Znači sad mi ostaje kvadraturu da rešim. Uzeo bih jedno 70m2, ali kapiram da bi za tu kvadraturu grejanje bilo skupo, a verovatno i ostale komunalije, rabati i danak. Znači možda bolje nešto manje. Treba da ima kuhinju odvojenu, da žena tamo provodi svoje dane i slobodne sate na miru i osmehom na licu, veliku dnevnu sobu sa ogromnim zidom za TV da gledam tekme ko čovek i makar dve odvojene sobe. Ono za decu, mi ćemo i ovako spavati u dnevnoj, tu je i TV, šta bi pa drugo radio sa ženom noću? Ili makar jednu odvojenu sobu, neka deca odrastaju zajedno u jednoj sobi, to je dobro zbog socijalizacije ili tako nečeg… neće oni meni da se šire, pričao meni deda kako je to nekad bilo lepo, “gde deca nisu besna, ni kuća nije tesna.” Al’ ovi moji pobesneli skroz, to višak šećera valjda, ali ajd sad, smiriće se možda… Doduše, sad kad malo bolje razmislim, ako budem imao odvojenu sobu za decu, treba i njima da kupim TV, da bi gledali sve te japansko-kineske crtaće i ostala sranja. To je trošak sam po sebi, a plus za struju… oni to neće da gase… Pa ako se posvađaju oko toga šta da gledaju, opet ja moram da ustajem iz svoje fotelje da im uvodim red!? Žena neće, ona provodi svoje slobodno vreme u kujni, jes’ ta će da ostavi svoje drangulije i igračke samo da smiri decu… I da, piši fotelja za dnevnu sobu plus tabure da dignem noge malo.

Znači, dnevna, kuhinja i jedna soba, pa rekao bih najviše do 50m2… Eeeee, al ako žena nastavi da mi prebacuje kako nikad ne pričamo i ne slušam je dok mi priča, verovatno ću i ja linijom manjeg otpora da dobar deo svoga dana provodim u kuhinji praveći se da je slušam… hmmmm… Nema odvojene kujne, kuhinja i dnevna u jednom, tu ćemo i da jedemo i da se pravimo da razgovaramo dok ja gledam tekme sa dignutim nogama na tabure. I nema odvojene sobe za decu, ne mogu malo-malo da ustajem i da ih mirim, smiravam i prebacujem kanale… Em ću da poderem fotelju i tabure od toliko ustajanja, a i manja kvadratura se lakše zagreje, skoro pa prdežom… Eto i grejanje sam rešio. Znači to bi bila jedna malo veća soba, tu mi je kuhinja, trpezarija, spavaća soba i dnevna soba… ali sa pogledom na more bato… nije na more, na planinu bre, eh… Bilo bi dobro samo da pre te sobe imam minimalni hodnik, da tamo gosti odlažu kapute, jakne i obuću, ima ih svakakvih, ne moram svačije cipele da osećam i predosećam. A kad sam već kod osećaja, bilo bi dobro i prirodno da ima i WC sa kupatilom. Pa neću valjda u poljski da idem, ko će da silazi sa potkrovlja na istovar skroz dole? Može recimo da se iz tog minimalnog hodnika ulazi u WC, a da ta dnevna-kujna-noćno-spavaća-dečijo-trpezarijska soba, bude jednim vratima odvojena od svega toga, zbog jelte, svih tih neprijatnih mirisa i gostiju. I eto, sve sam rešio… Znači brat bratu 23m2. Toliko, šta će nam više, pa nismo mi milijarderi… Može da se desi da tu bude recimo i nekih kosih plafona, potkrovlje je to… ali ne smeta, sve dok bude imalo neke estetske noseće grede za crep, video sam u nekoj kafani nešto slično, domaća atmosfera skroz.

  • Ponedeljko! Ponedeljko, alo! Svemirac javi se, gde si odleteo koji pantrak?
  • A!? Šta kažeš ženo!? A!? Ko? Jeste, može ženo…
  • Dal’ me opet ne konstatuješ dok pričam? Dal’ me opet ne slušaš a praviš se da si prisutan?! Ajd skini noge sa tog taburea, znaš da mama ne voli kad dižeš noge po kući tako. I prebaci kanal, sad će da počne moja i mamina serija, znaš da se ljuti kad propusti da odgleda “Razigrane ljubavi indijskih lovočuvara”. A ti vidi što se deca dernjaju u sobi već pola sata, daj im da jedu ili nešto.. i ajd beži iz te fotelje, znaš da zbog kičme moram da sedim u njoj…
  • Da ženo. Razumem ženo. Evo prebacio sam….
Šerovanje ili na srpskom deljenje:

One Reply to “Stišnjena šunka, kvadratura mozga i estetske grede”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

one × 2 =