Radni dan, nedelja, vek…

Početak nove radne nedelje, nove nade, novi izazovi, stara priča – aj Jovo na novo… Prvi radni dan se pada u sredu, jer sam naprasno rešio da se solidarišem sa braćom nam u Crnoj Gori (izvinite, ali vic je takav, tužite vic, a ne mene). Jutarnja rutina počinje ne kuvanjem kafe, kao kod normalnih ljudi, u stvari kad malo porazmislim – nemam je. Ustanem iz kreveta tek kad vidim da vremena za dremanje više nema, obavi se ono što se mora… pozdravim namrgođeno lice u ogledalu spuštenih kapaka, izboranog čela, obučem što mi prvo padne pod ruku, retko kad ispeglano. Vršeći jutarnju smotru ispred ogledala, proleti mi misao, čemu sve ovo, jesam li ustao ili odustao, je li noć ili dan? I kreće dan svojim tokom.

Pozdravim onu crnu mačku koja kao da mene čeka svako jutro, a uzgred ni ne hranim je… I kreće izbegavanje automobila dok prelazim ulicu… Jutarnja gimnastika mora da se odradi, ne bi li usporio propadanje leđa od sedenja u udobnoj stolici, izlizanog i po negde pocepanog štofa. Mere štednje, šta da se radi… Nisam siguran, ali mogao bih da se zakunem da me po neki iz auta namerno cilja, ne bi li sebi podigao raspoloženje, ili bar adrenalin, pa da mu dan lepo krene. Lutajući tako ne mogu da ne primetim slično raspoloženje sugrađana. Namrštena lica, neka skrivena iza naočara, ili debelog sloja maltera koji još nazivaju puderom, tu i tamo neka ćelava glava, pa bore imaju više mesta da se roje… Jure ujutru ko da je stigao crni petak, al’ bez euforije…

Dolazim do one moje čuvene stolice, smestim svoju cenjenu zadnjicu i otpočinje terapija kičme. Do pauze već počinje da krcka, a povremeno i sevne probadajuća bol, da me podseti koliko sam prolazan i da istu onu zadnjicu podignem sa stolice i promrdam, bar do kopir aparata, ako ne i malo dalje. Vrte se papiri, proveravam, čitam, slažem, ispravljam, zovem… I tako u nedogled. Svakog Božijeg dana, sve isto… Toliko je sva ova rutina ustaljena, da se više ni ne trudim da čitam sadržaj mojih cenjenih papira. Pogledam samo naziv predmeta, i već sve unapred znam… Greška načinjena na stranici drugoj, polje to i to… loše popunjeno, nepotpuno. Zovi čoveka da to ispravi… Umili glas sa druge strane viče: „Mobilni pretplatnik nije dostupan…“, „Jao, spava čovek, može mu se!“, mislim u sebi, a ruka mi nervozno kreće ka štambilju „Neodobreno“, rada da lupi isti po sred papira, jako i sočno, toliko da mastilo pređe na sto uz reljefne detalje otiska… Međutim, moram da budem fin, od tolike finoće, biceps mi je ojačao, pokušavajući da se suzdržim i ne lupim taj isti i sačuvam fizičko zdravlje mog radnog stola. Ipak, sto mi nije ništa skrivio. Često mi je i najbolji drug, kad malo prislonim glavu da se saberem i prikupim snagu za još monotonije. Ko zna kakve misli sam podelio sa njim, možda je i on u depresiji jer je želeo da moju muku preuzme na sebe. Dobro je da ne može da govori. I tako dan za danom, pred wide-ekranom. Teška srca, pravim onaj duboki uzdah, kao da su mi sve lađe potonule, stiskam petlju i nastavljam dalje. Četvrtak će uskoro, nazire se petak, sledi još jedan uzdah!

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

One Reply to “Radni dan, nedelja, vek…”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

19 + 10 =