Psihoanaliza i košarkaška lopta vol. 2

Pre neki dan pisah svoje sportske muke sa kupovinom nove košarkaške lopte. Ovo “sportske” samo utoliko što sam imao dobru nameru da glumim sportaša ili eventualno to što sam 2 puta morao da idem do prodavnice, ako se izlazak iz kola i pešačenje od 20m računa kao sportska aktivnost? No, da se vratim na temu… Uzeo sam drugu, novu loptu i doneo je u svoje toplo gnezdo. Deci podrobno objasnio da i lopta ima dušu, a ona naša prva lopta je svoju časnu dušu ispustila, verovatno na ventilu i sad je na nebu, u raju za lopte. Setićemo je se za 40 dana i toliko. Do tad će ova nova lopta da nam uđe pod kožu. Nešto slično kao sa hrčkom. Umre jedan, skočiš kupiš drugog, onog preminulog već zaboravili, a i ponovo imamo radosti davanja imena i tako te zvrčke… Žena me gleda ko da sam blentav i još ne može da poveruje kolike sam pare dao za loptu. Spremila neki spisak stvari koje je mogla da uradi sa tim novcem, ali ja joj stručno pobijam sve argumente jednim “merak nema cenu”, pa plus dodajem na to, “ne razumeš ti to ženo”.

Pregledasmo novu loptu od čela do temena i utvrdismo nekako da je ova nova lopta ista kao stara, samo je za nijansu lepša i nekako bolja. Odmah nam se svidela i već smo kovali planove kako ćemo da je bacamo na koš i rabimo u vanserijske sportske svrhe. Recimo ja ustanem ujutru rano, pa dok nema napaljenih klinaca na košu, od 6h do 7h bacam dok ne ispustim dušu na ventilu ko prva lopta. Pa onda sa klincima odem na neki izlet negde i tamo slučajno ima koš, a eto mi imamo loptu slučajno u kolima. I onda bacamo i tata pokazuje klincima šta je to laka ruka… Sve ko iz nekog reklamnog spota, svi se smeju i sve im super, a u centru pažnje naša porodična lopta.

Al ne lezi vraže, vol. 2. Ustajem ujutru i opet izvršavam svoje jutarnje rutine. Toliko je svako jutro istovetno predhodnom, da više ne znam jesam li ovo radio već ili sad radim. Pa ipak, ovo mi je jutro bilo specifično, tik da mi razbije monotoniju… Na putu ka tradicionalnom stavljanju džezve na ringlu, spotaknem se o loptu i umalo izgibem od džezve. Zamislite sutra piše u novinama, “ubila ga džezva koju je dobio kao svadbeni poklon”. Pa jel ima nešto gore? Možda bi bilo gore jedino recimo nešto kao, “udavio se dok je probao ženin brushalter”, ali to ne radim, tako da mi je ova džezva vrhunac gluposti… Zamislite veliki naslov “ubila ga kafa”, “osvetila mu se džezva”, “lopta izvršila atentat na vlasnika”… budi Bog s’nama, pu, pu… I dobro… ustajem lagano, hvala Bogu pa je džezva bila prazna, nisam nasuo vode, jer da sam nasuo, to bi bila vrela voda iz bojlera (da voda 3,5 sec brže proključa) i ovaj bi se slučaj završio presađivanjem kože sa cenjenog mi dupeta na neke druge ekstremitete… pu, pu, daleko bilo… Sve crnjak do crnjaka, dobro sam prošao stvarno… Manja posledica ovog događaja je svakako to što sam probudio uspavanu familiju što je dovelo do kraćih tektonskih pokreta u našem gnezdu. I tako, dok je trajao taj zemljotres, ja shvatim jednu nepobitnu istinu o našoj novoj lopti. Pa lopta nam je kao hrčak bre!? I ova ispustila dušu! “Pogledaj loptu,” kažem ja i prekinem ženu u nekom monologu… Umrla nam je i druga lopta, ženo! Čekaj ženo, da ti ne bušiš ove lopte možda da mi se osvetiš za pad vrednosti dinara koji je izazvala kupovina te lopte? Da nisi ti i hrčke ubijala? Da nisi ti kriva za neslaganje Rusa i Amera? Da nije zbog tebe Zvezda ispala iz Lige Šampiona? Da nisi ti uklonila Ivana Ivanovića sa Prve? Svašta mi je prolazilo kroz glavu… neko je debelo umešao prste i muljao po pekmezu moje sportske sreće… Lopta je mrtva, reče Ponedeljko. Lopta ne odgovara. Probao sam usta na ventil, u nedostatku pumpe, ali džabe.

Jovo nanovo, loptu pod mišku, pa u onu tranzicionu sportsku prodavnicu. Proklinjem tranziciju, Tigar, EU i NBA. Proklinjem Arenu, Sport Club i ostale sportske kanale, na nacionalnoj televiziji i ovako nema sporta… Dobar dan, dobar dan, evo vam vaša lopta, nabijte je tamo gde Sunce ne sija, pa je onda napumpajte i čekajte da ispusti… Krv vam ne dam, u alko test ne duvam, na poligraf neću i pišite slobodno da sam bio vidno nezadovoljan vašim loptama… Ne gospođo, ne mislim na vaše lopte, na ove ovde što ih prodajete bušne, evo na ove mislim… Uprem prstom u dotične lopte, kako bih objasnio gospođi da nemam seksističke komentare o njenim loptama i imam šta i da vidim… Onu moju prvu pokojnu loptu stavili u prodaju?! Pa nisu je valjda balsamovali ili nekom drevnom kineskom magijom oživeli? Šta, sad će drugom slepcu da uvale tu loptu? Koja bagra belosvetska majko mila… Kažem im da skinu tu loptu, da ne zajebavaju ljude, a oni mi odgovore da to nije moj problem… Pa ono i jeste, ali šta da radimo sa mojim problemom druge pokojne lopte za redom, pitam ih ne nadajući se nekom logičkom odgovoru… i naravno, gospođa vadi tonu dokumentacije da potpišem… Šta li sam potpisao, to blagi Bog zna… Šta će biti sa tim loptama, ni to ne znam… Hoću li videti ikad novu loptu ili barem krvavo ušteđeni džeparac od užine? Hoću li moći jednog dana sa drugim roditeljima da se igram na terenu? Ništa ne znam…. Doviđenja gospodine, dođite nam opet.. Šupičku…

Vadim telefon, guglam “Tigar prodavnica u mojoj blizini” i odlazim… Ima jedna na 70 km od mene. Taman ako mi vrate pare, imam za gorivo, kvalitetniju tigrovu loptu, koš, tablu i mrežicu za koš, a možda i ženu obradujem nekim prezentom, tik da smirim strasti oko budjenja prouzrokovanim neuspelim atentatom na moju osobnost.

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

thirteen − nine =