Povratak iz budućnosti

Čekajući Godoa nije ni malo naivna stvar. Moguće da je zasnovano na realnim događajima i realnim likovima, samo je malo pisac umotao u lepo pakovanje kako bi se lakše prodavalo. Svakog dana neko čeka nekakvog Godoa. Tako je izgledala moja današnja avantura. Načekah se ja onako fino da dođe autobus i odveze moju cenjenu zadnjicu na željenu lokaciju, al Godo nikako da stigne.

Neverovatna je situacija da se bus čeka duže od 5 minuta, ali se u poslednje vreme sve češće dešava. Da stvar bude još gora, dešava se da ne dođe iz nekakvih čudnih razloga. Moguće je da prevoznici udruženi u Uniju razmatraju krivljenje vremena i prostora kako bi omogućili putnicima da brže stignu sa tačke A na tačku B, eventualno neki vremeplov, pa da putnici plove između navedenih tačaka. Moj detektivski njuh iskusnog činovnika me navodi na takav zaključak.

Dolazak na stanicu laganim korakom, uveren da sam krenuo na vreme, a i tako kaže sat na mobilnome aparatu. Nonšalantno stajem i uredno se pozdravljam, blagim smeškom i klimanjem glave, sa ljudima koji takođe čekaju vožnju ne bi li i oni provozali cenjene zadnjice. Akcija počinje! !

Prvih 7,5 minuta je proteklo bez sumnje da će bus doći. Nakon toga krenuo je taj cvrić da rovari i noga da cupka. Prilaze mi ljudi i pitaju hoće li nam doći cenjeni prevoz. Nemam pojma zašto, verovatno su osetili miris moćne mastiljare iz državne kancelarije, pa misle da imam odgovor na sve. Dobro da mi nisu tražili i neku kintu pride, ili neku povlasticu za njih ili bližu familiju.

Trenutak slave je brzo protekao, činilo mi se da su već počeli da kuju zaveru protiv mene, jer busa nema, a mastiljara na stanici. Možda sam tom jadnom vozaču nekad nešto zakinuo, pa kada je čuo da sam na stanici okrenuo autobus i otišao u nepoznatom pravcu.

Činim politički korektan potez, potežem telefon i zovem pravo glavnog i odgovornog za ovu današnju nesreću – ni manje ni više dispečera. Razgovor teče finim tonom: “Dobar dan! Ja sam taj i taj, želeo bih da me prevezete ako je to moguće! Uredno ću platiti uslugu, obećavam!” – dok držim prekrštene prste.

Dispečer, hladan k’o teze izvađeni špricer iz frižidera odgovara da sve linije funckionišu po redu vožnje, da nema nikakvih problema u radu prevoznika. I onako uz put mi nagoveštava da su privremeno izmeštene stanice zbog sređivanja ulica, te da nam je preko potrebni bus otišao a sarmu prob’o nije!

Uredno završavamo razgovor! Brzo palim net na telefonu i guglam ne bih li našao informaciju. Zaboga, kako da budem toliko nemaran?! Međutim, informacije nigde nema. Bitno je da su objavili gde će da se krkaju prasići i cepa ‘ladno pivo za 1. maj.

Tu počinje moj mali javni monolog i nastup gde psujem sve živo, počev od dispečera, preko prevoznika, do sistema i lagano se udaljavam sa stajališta, jer preki optužujući pogledi nisu prestajali da me ciljaju.

Nakon uspešnog bekstva sa mesta zločina, poleo sam da sređujem misli i tražim uzroke ovog malog incidenta. Ko će sad da mi nadomesti to što sam morao da akam đonove novih patika? U tom trenutku veliko oktrovenje! Obasja me kao svetlost nakon izlaska iz tunela i povežem sve kockice.

Svi mogući busevi su tokom jučerašnjeg dana bili u poseti budućnosti. Naporno su prevalili mnogo kilometara ne bi li stigli na destinaciju, videli budućnost i nadao sam se da prenesu svima ostalima utiske. Definitivno je Unija prevoznika radila na toj nekoj vremensko-prostornoj tehnologiji u strogoj tajnosti. Došlo je vreme za veliko testiranje i sumiranje njihovog rada. Međutim, izgleda da je nešto pošlo naopako. Još nema vesti iz budućnosti, nema ni busa. Mora da mu je pregoreo neki kalem, pa je ostao zaglavljen u nekom drugom dobu, dimenziji ili se crvotočina urušila tokom puta.

Prevoznici nisu postigli cilj, busa nema, a ja i dalje tabanam gradom. Vreme je da obezbedim sebi neko prevozno sredstvo tipa trotinet ili eventualno rolere. Ipak, moram da se uskladim sa mogućnostima.

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

two × five =