Nakon obuke novi zadaci

Čuveni neodlikovani heroj ovog bloga, moja malenkost, je ponovo dobila jedan neomašćeni, da se ne izrazim baš do kraja. Nije da me je sramota već imam neki čudan osećaj u grlu, pa mi je teško da tipkam 😉 Ovih dana beše turbulentno, mada ni čitav prethodni period ne beše baš blagonaklon. Najstariji mlađi referent je ponovo prošao obuku kojom će da dominira u firmi, ali na nivou fizičkog radnika. Bespotrebno cimanje i ubijanje kilometara, a ako se pitate da li imam dnevnicu za to, pa malo ste se zajebali. Dnevnica nema, dobro je da ne moram sam da finansiram odlazak i povratak. A u međuvremenu, masonerija radi, iskoristila je trenutak odsutnosti te mi je priredila nove radne zadatke, a ovo staro što sam naučio kao mlađi referent gurnula u stranu kao nebitno, sa porukom “ma svako to može”.

Ne znam kad sam se zamerio pomenutom javno-tajnom društvu, a ne znam ni kako. Utisak je taj da vrlo vole da me zaskaču, kao narkoman bakicu u mračnoj uličici, ne bi li joj oteo torbu ili šta god. Prvo, dobijam zadatak da odem na obuku sa kojom nemam puno veze, jerbo kažu neko mora da ide. Ova velika čast me je zadesila jer me kvalifikuje više parametara:

  • Stepen izdržljivosti mojih pleća pod pritiskom radnih obaveza je veliki, ne znam, valjda sam ojačao secajući me sa jedne pozicije na drugu;
  • Velika omča oko vrata i žilet na jeziku u vidu vremenskog ograničenja trajanja mog ugovora u mnogome umanjuju manevarski prostor za izbegavanje iste;
  • I najbitnije, svi ostali zauzeti, ginu od posla ki onaj mali džedaj u prethodnom tekstu.

Krene se i na taj put, uz put skupljajući braću sapatnike iste sudbine. Pun auto, ni jedne ženske osobe da nam bar malo ukrasi dug put. Ovako jezdimo drumovima, prekidajući tišine tokom puta po nekim razgovorom, vezanim za teme koje su nam koliko toliko bliske. Razmatramo razlog za postojanje Jugoslavije i kako je tolika država, moćna, uređena otišla u tri lepe. Sa Juge skačemo na teorije zavere i oca svih naroda i narodnosti, kako je uspevao da se nosa sa Rusima i Amerima. Neki masni vic, ooo da! Ipak nismo imali žensku saputnicu. Ona tišina začinjena našom ogromnom željom da idemo na put je dominirala, toliko da su nam očni kapci bili na pola koplja.

Pregmeli smo i čin povratka nazad. Utvrdili da su nam teme za najveću zajebanciju ipak neke imaginarne stvari, pa je svako sebi dao maksimalno oduška maštajući. Eto, bar za sledeći put znamo kako da pobedimo tišinu.

Povratak u realnost i za onaj prašnjavi sto sa utisnutim slovima sa štambilja, hrpa mojih papira me čeka, ne baš preterano radosno. Znaju da će na prvi nagoveštaj neke gluposti oni sami da ispaštaju. Otpočinje rutina, zvanja, cimanja, udaranja i sklanjanja u orman obrađenih papira, kao ranjenika sa fronta. Nedugo zatim saznam da mi je došao crni petak u sred srede! Masonerija mi je pridodelila čast da mi oduzme ono malo dostojanstva i reši da sam ipak najkorisniji kao diplomirani fizički radnik. “Dajte mi samo veću lopatu, da vas više potkačim jednim zamahom!” – mislim u sebi, ipak me mrzi da vitlam mnogo.

Prebačen na nove zadatke, krećem od jedne velike pozitivne 0 i guram napred. Kad li će i mene da pokupe u onu vojsku, pitam se… Možda mi bude bolje, a možda naletim na ljude iz iste lože, pa me i oni malo podjebavaju… Nemam pojma, više nisam pametan…

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

19 − nine =