Memoari iz Svemirdoma – početak

Prošlo je poprilično od mog odlaska u Svemirdom, paralelni univerzum koji iako paralelni voli da se umeša u našu realnost, potom najave Ponedeljka o mom boravku tamo, a nešto malo manje od povratka i oporavka. Pravo da vam kažem, još sam na terapiji koju mi je prepisao duhovnik, jer doktora za moj slučaj jednostavno nema. Evo i dok pišem ovaj tekst zdušno pijem.. ovaj uzimam terapiju! Što je najgore, traume ostaju…

Nisam rekao puno ovim malim uvodom, ali da krenem od početka… Jesam dobio pozivnicu da obiđem i završim obuku za malog džedaja u Svemirdomu. Bilo nas je odabranih 300, može da se podvuče analogija sa Leonidinih 300 😉 Svi mladi, jaki, orni i sa po nekim kilogramom viška jer jbga gaze nas godine.

Podsmevao sam se ljudima koji su pre mene dobili čuvenu pozivnicu, međutim kako kaže naša poslovica, ko se drugom smeje, sam u smeh upada, pa tako i ja. Svemirdom je čudnovato društvo. Reklo bi se većinski satkano od muške populacije i među tom populacijom vladaju čudni maniri i odnosi. Kažem čudni iz ugla jednog sasvim normalnog, običnog čoveka pritisnutim svakodnevnim problemima, ali kada sam prošao obuku kao činovnik, sve mi to deluje vrlo poznato i blisko.

Pozivnica naravno nije podrazumevala samo obilazak, već i obuku za malog džedaja. A sve ću potakno objasniti uskoro. Prvo i najbitnije, odlazak tamo pao mi je jako teško. Prvih nekoliko dana bili su pravo psihičko mučenje i terorisanje. Odvojen od mog radnog stola, rodnog grada i omiljene mi zadruge sa ekipom koja ispija ‘ladne napitke na improvizovanoj klupi (malo zabačenoj od glavnog ulaza, da ne bi remetili javni red i mir) bio je pravi šok. Gurnut među deo od onih 300 bio sam prepušten samom sebi i neveštim sposobnostima preživljavanja u uslovima bez pečata. Nije samo to bila muka, smeštaj je bio poprilično spartanski organizovan. Jako često sam se pitao ima li ovde tehnološke superiornosti ili ne u odnosu na našu paralelnu realnost, kako mi se na početku činilo. Vremenom, fabrička podešavanja psihe su se vratila na početna i priča je mogla da krene.

Nakon tih prvih nekoliko dana psihička kriza je prošla i želja da se krišom domognem portala i vratim u ovaj naš svet je popuštala. Ispostavilo se da i drugi mali džedaji su imali sličnu krizu te je bilo lakše i jako povoljno uticalo na našu psihu da se međusobno izjadamo. Možete da mislite kako je to izgledalo uz nedostatak adekvatnih tekućina koje rado rabimo kad smo u odgovarajućem društvu. Elem, bilo je teško i naporno (po malo nalik na sastanak anonimnih alkoholičara) ali se prebrodilo i od tad teklo je sve lakše.

Paralelno sa psihičkom krizom dobili smo džedajsku odeždu sa pratećom opremom (jao majko koliko je to teško!), potom upustvo kako se koristi, kojim redom se tura na naše telo i naravno kako se odlaže kada odlazimo u stanje duboke meditacije. Moram i da napomenem da se svako upustvo od učitelja do učitelja razlikovalo i to značajno. Počinjem da mislim (sa ove vremenske distance) da su samo želeli da nam otežaju put ka postajanju džedaja i naruše nam krhku psihu.

Pored opreme po prvi put u mom životu došao sam u dodir sa napravom koju sam viđao samo na filmovima naučne fantastike – svetlosnom sabljom. Čudo tehnike različitih generacija i starosti, ali ispolirano, čisto i kao novo spremno da dođe u ruke džedaja kako bi savladali tehniku vitlanja, odbrane i napada. Pored rukovanja sabljom, bilo je potrebno i savladati i postati deo Sile, jer džedaj bez sile je lipov k***c.

Sablju na stranu, prvi deo obuke bio je savladavanje Sile (i to želim za početak da opišem). Sila je podrazumevala besomučno celodnevno stajanje u mestu, sa punom džedajskom opremom na sebi. Uz bezpotrebne povremene manevre u mestu. Iskren da budem više smo ličili na baletane sa džakom cementa na sebi nego li na džedaje. Op, okret u mestu i vreća zviznu džejada do tebe, levo ili desno zavisno od okreta koji se izvodi. Tako po neka modrica ili amnezija (zavisi od mesta i jačine udara vreće, tj. opreme) i navikneš se na bol i posledice udarca. Noge i kolena su trpeli najviše. Često mi se dešava da mi i sad pobegne noga u suprotnu stranu do željenog smera kretanja, ali radi se na tome.

Pored stajanja, radi jačanja naše mentalne sposobnosti za stajanje, bilo je i jako mnogo ića (bez pića moram da naglasim). Kuhinja je odlična! I to čitavim trajanjem obuke. Tako fino nabubani, ali lišeni vode i nakljukani bromom (ne znam zašto, niko mi se nije učinio posebno privlačnim tamo da bih nešto petljao) bili smo spremni da radimo na kiši, koja je jako često i obilno padala tamo (kao da smo u Kongu) uz povremene i jake sunčane intervale gde je vazduh postajao tako težak za disanje, naša nejaka tela i slabi umovi su brzo očvrsli i postali jedno sa Silom. Ovim saznanjem i uzdizanjem bili smo spremni da pređemo na naredni nivo…

… Će bude nastavljeno …

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 × 4 =