Član porodice, na četiri točka

Kažu svaka porodica treba danas da ima automobil i to nije bre luksuz, nego nasušna potreba. Osim, naravno, ako ne vozite neko besno vozilo koje se i ovako retko viđa na našim drumovima, ili spada pod kategoriju “gle tata mu kupio”, “baba mu poklonila za 18. rođendan” ili “dobio na kladionici”. Ja se negde slažem sa tim, auto treba imati… Ali koji? Koga da pitaš šta da kupiš? Koji je najbolji? Dal’ da se prekvalifikujem u automehaničara sa iskustvom, pa da dam sam sebi odgovor ili najbližeg majstora da uzmem za kuma i stavim ga na čelo sofre za slavu?

Nemam ti ja puno pojma ni odgovoroa na ta i neka slična pitanja. Skoro me vozio jedan taksista, vozi čovek Ladu. Kaže to ti je ponos istočnog sveta i ne da na nju nikako. Prvih par godina dok joj ne središ sve sitne fabričke mane to može da bude muka, a posle to ti je skoro pa pesma. Slušam dok gledam kako mu raznorazni kablovi vise nis ono, kako se zove… centralnu konzolu. E, od njega je ta ideja da mu kum bude majstor, a autoelektričara turiti na čelo sofre i nudkati sarmama i pečenjem svaka 2 minuta. Pitam ja, onako usput koliko troši njegova “istočna dika”, sve nadajući se nekom normalnom odgovoru. Kaže on “koliko sipaš, sve pojede. Neke njegove koleze kažu 6L, pa ne pitam ih za vodu i ulje, već benzin bre, ono sa akcizom ko da smo rokfeleri…” Akciza na gorivo je posebna tema, no jasno se vidi da ja nisam dobio odgovor, bar ne onakav kakav sam tad smatrao normalnim. Sad, u ovom trenutku, njegov odgovor je i više nego normalan, ali sam ja možda rodom iz pararelnog nekog univerzuma.

Sledeća kategorija (ljudi) je svakako volkswagen, onaj narodni auto. Tu kategoriju ne smem da uznemiravam, ume da bude besna. Da pričam kako je “dvica” loša, ni to ne smem, ali je sigurno da će svaki iole ozbiljan strašno dobro upućeni ljubitelj četvorotočkaša sa Balkana, preporučiti da se i sam uozbiljiš, počneš da razmišljaš ko muško, ko ozbiljan čovek, ko pravi domaćin i staviš dupe u Golfa… nekog Golfa… nekog Pasata, jebem li ga… Bitan je taj znak, status, ovo-ono, udobno, nemac zna, ne kvari se, kilometraža nije bitna, samo duša. I tako, kupiš Golfa i spasiš dušu… i nahraniš nečiju porodicu… Mislim na porodicu nekog majstora, ako si nesrećnik da kupiš krša nekog… A mislim se, sve što je prošlo do 350.000 km, sve je to dobro. nemac je to… Što reče neki usputni lik pre neki dan, za 10.000 pređenih km, auto mu potroši samo 2L ulja, to je extra, Pasat je to…. I opet se zamislih, pa se tražim negde u nekom pararelnom univerzumu… al niko od tamo ne izdaje krštenicu za nas što ne slinimo na Golfa…

A kad kažem nekom “novo je novo”, svi me gledaju kao da su i sami skapirali da sam iz onog drugog univerzuma. Uzeo bih i kredit, prodao imanje, pokrao nekog imućnog političara, oženio za pare, samo da uzmem novo… I da ne moram više da gledam namrštenog Miku što mi sve opravlja čekićem i štanglom uz milozvuke lupanja istim po podnožju mog člana porodice sa četiri točka. Al muški polni organ (da ne kažem qurac), neće banka svakome ni kredit da pruži. Već oko pljačkanja nekog imućnog političara, tu možemo da pričamo jer nema onog koji nije imućan, ali zato svi imaju debelo dobro obezbeđenje, a ja samo debelo dobro salo i ne mogu da bežim brže od 3km/h, pa i to nekako otpada. Da se ženim za pare, to mi ni prvi put nije dobro prošlo. Sad ne’am pare ni da se razvodim da bi se ponovo ženio, a i volim bre ženu, nije to to. Ne postoji neka bajka švalerisanja za pare, pa i tu osta suva, da ne kažem, ajd sad… Što znači šta? Ništa… sipaj i vozi dok se govno ne raspadne…

Ajd vidimo se u ponedeljak…

Šerovanje ili na srpskom deljenje:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

two × one =