CategoryOnako, za dušu

Stari blogovi i njihovi linkovi

Ja sam jedan od onih što čuvaju stare stvari za zlu ne trebalo. Čuvam gomilu gvožđurije na skrovitom mestu i verujem da mi ona nikad neće zatrebati. Ali šta ako zatreba? Čuvam gomilu stare papirologije, doduše nije organizovana i uređena kao gvožđurija. Čuvam staru garderobu koju više ne nosim, a samo mi pravi gužvu… i ko će ga znati zašto sve to čuvam i zašto sam takav hrčak. Kad mi nešto i zatreba, uglavnom to ne mogu da nađem… Isto tako, čuvam stare bookmarkove u browseru, hvala je sinhronizaciji, jer da je nema, sa obzirom koliko sam puta reinstalirao sistem i menjao kompove, ko zna gde bi sve to završilo. Verovatno u nekoj binarnoj kanti, pod nekom presom binarnog smeća…

Tako danas slučajno pronjuškam po bookmark sekciji svoga browsera i na svoje veliko iznenađenje (budući da sam zaboravio na to), nađem linkove ka blogovima koje sam nekad čitao i redovno pratio. Beše to davno, nema ni veze pre koliko godina, ali nazovimo to decenijom… Nisam ni mislio da su svi ti blogovi i dalje aktivni (pa ipak, nadao sam se), ali na moje veliko razočarenje, samo par njih i dalje postoji. Brdo, ali brdo meni veoma dragih ljudi je na taj neki “tu su i čuvam ih” način, čitavu jednu deceniju i dalje postojalo, pa iako ih ja nisam obilazio nekako su bili tu. Sad je se sve to eksplodiralo u ritmu klika moga miša… Njih više nema, na moju veliku žalost. Možda ako se potrudim i nađem neke druge putanje do tih ljudi i neke druge adrese, ali ima li sad smisla kopati po prošlosti zarad neke neizvesne budućnosti? Ono što sam siguran, a to je da su i sama imena svih tih blogova probudila snažne emocije u meni…

I eto tako… Opet malo sete u .txt formatu, što bi rekli…

Vaspitanje po srpski, domaćin i raspikuća

Mnogo je teško kad u kući nemate domaćina. Domaćinstvo propada, deca se hvataju za glavu i ništa im nije jasno, a domaćin je raspikuća. Ostavio mu otac, on lično nije ruke zaprljao da stekne, a uspeo je sve da proćerda. Jedna generacija gradi, a već druga razgrađuje. To je skoro pa 100% istina u svakom pojedinačnom slučaju. Što stekneš olako, olako i razbucaš. Da je sam sa svojih 10 prstiju stekao, umeo bi to i da ceni, ovako… pišanje uz vetar.

Ova skoro pa nepobitna istina, da jedna generacija gradi a već sledeća razgrađuje, tačna je do te mere da se veoma olako može primeniti kao 1+1=2 na sve sfere našeg života. Na porodice očigledno, ali i na firme (državne i privatne), na organizacije i udruženja, pa i na samu državu. Nemam nameru da pišem o državi i da razglabam ko bi u tom slučaju (ili u našem slučaju) bio deda koji je ostavio imanje, a ko razgrađuje. To familijarno stablo koje razgrađuje i arči zaostavštinu, dosta je visoko i razgranato, pa se ja u to nebi uplitao…

Continue reading

Nekad i sad…

Nekad, onomad, igrao sam košarku. Da, košarku. Naravno i basket, uličnu varijantu, ali sad se osvrćem na košarku. Prošlo je dosta od tad. Neke životne okolnosti i odluke su dovele do toga da jednostavno nisam imao vremena da nastavim time da se bavim, pa makar rekreativno. Sa druge strane, imam ja tu neku crtu da kad nečime ne mogu da se bavim onako punih pluća, nekako ga odgurnem od sebe, zaboravim na to. Ostane samo priča i sećanje da sam nekad nešto tako radio. Skoro sam malo okrenuo priču i rešio da počnem sa vremena na vreme da, ako ništa drugo, a ono bacam prokletu loptu na koš… sebe radi…

Continue reading

© 2019 PONEDELJAK

Theme by Anders NorénUp ↑