Pazario bih neki stan, razmišljam ja onako zanesen u svojoj nemaštini. Pazario bih nešto što nije preterano veliko, a da nije ni preterano malo, tik da mogu nešto da reknem kako imam na svoje cenjeno ime. Najviše bih voleo da to bude recimo neko prizemlje, da se ne pentram do ko zna kog sprata te imaginarne zgrade. U najgorem slučaju, nema veze koji je sprat, ali jedino ako ima lift. U stvari, u najgorem slučaju, nema veze koji je sprat i bez lifta, neću da budem cepidlaka. U stvari, mislim da bi bilo dobro zbog pogleda da to bude u potkrovlju, pa da gledam na neku planinu, ono skoro pa kao na “Samotnu planinu” iz Hobita. I možda je dobro da nema lift, taman da smršam dok se penjem do stana… Da, to bi bilo idealno. Dobro, rešio sam neke od dilema, znači potkrovlje, sa velikim pogledom na “Samotnu planinu”, ne veliko, ne malo… ili sa pogledom na neko jezero, sve jedno… ili na grad, onako sa visine… ili na komšijske zgrade, ako ništa drugo majku mu, pa valjda za moje imaginarne pare mogu barem toliko da tražim? Da, to je to… sve dok nije stišnjeno ko šunka…

Continue reading