Ja sam jedan od onih što čuvaju stare stvari za zlu ne trebalo. Čuvam gomilu gvožđurije na skrovitom mestu i verujem da mi ona nikad neće zatrebati. Ali šta ako zatreba? Čuvam gomilu stare papirologije, doduše nije organizovana i uređena kao gvožđurija. Čuvam staru garderobu koju više ne nosim, a samo mi pravi gužvu… i ko će ga znati zašto sve to čuvam i zašto sam takav hrčak. Kad mi nešto i zatreba, uglavnom to ne mogu da nađem… Isto tako, čuvam stare bookmarkove u browseru, hvala je sinhronizaciji, jer da je nema, sa obzirom koliko sam puta reinstalirao sistem i menjao kompove, ko zna gde bi sve to završilo. Verovatno u nekoj binarnoj kanti, pod nekom presom binarnog smeća…

Tako danas slučajno pronjuškam po bookmark sekciji svoga browsera i na svoje veliko iznenađenje (budući da sam zaboravio na to), nađem linkove ka blogovima koje sam nekad čitao i redovno pratio. Beše to davno, nema ni veze pre koliko godina, ali nazovimo to decenijom… Nisam ni mislio da su svi ti blogovi i dalje aktivni (pa ipak, nadao sam se), ali na moje veliko razočarenje, samo par njih i dalje postoji. Brdo, ali brdo meni veoma dragih ljudi je na taj neki “tu su i čuvam ih” način, čitavu jednu deceniju i dalje postojalo, pa iako ih ja nisam obilazio nekako su bili tu. Sad je se sve to eksplodiralo u ritmu klika moga miša… Njih više nema, na moju veliku žalost. Možda ako se potrudim i nađem neke druge putanje do tih ljudi i neke druge adrese, ali ima li sad smisla kopati po prošlosti zarad neke neizvesne budućnosti? Ono što sam siguran, a to je da su i sama imena svih tih blogova probudila snažne emocije u meni…

I eto tako… Opet malo sete u .txt formatu, što bi rekli…