Početak nove radne nedelje, nove nade, novi izazovi, stara priča – aj Jovo na novo… Prvi radni dan se pada u sredu, jer sam naprasno rešio da se solidarišem sa braćom nam u Crnoj Gori (izvinite, ali vic je takav, tužite vic, a ne mene). Jutarnja rutina počinje ne kuvanjem kafe, kao kod normalnih ljudi, u stvari kad malo porazmislim – nemam je. Ustanem iz kreveta tek kad vidim da vremena za dremanje više nema, obavi se ono što se mora… pozdravim namrgođeno lice u ogledalu spuštenih kapaka, izboranog čela, obučem što mi prvo padne pod ruku, retko kad ispeglano. Vršeći jutarnju smotru ispred ogledala, proleti mi misao, čemu sve ovo, jesam li ustao ili odustao, je li noć ili dan? I kreće dan svojim tokom.

Continue reading